Težimo ljubavi kao nečem najuzvišenijem, najvećem, najbitnijem…najčešće ljubavi s partnerom. No koliko je takva ljubav bezuvjetna? Iskreno, teško da je. Takva ljubav traje dok su oba partnera predana toj priči, što ju ne čini bezuvjetnom… S druge strane, postoji ljubav koja je zaista buzuvjetna. Ljubav roditelja i djeteta. Ljubav mog tate i mene.

Zamislila sam se nad time dok je bio ovaj vikend kod mene i popravljao mi razne stvari po stanu. Čim bi završio s jednim, odmah bi prešao na drugo. Tek što je završio farbanje zida, već mu je u rukama kanta za smeće za koju sam i zaboravila da je potrgana. Popravlja napu koju sam sredila mini požarom koji dan ranije. Pa fiksira wc dasku. Stoji sa špahtlicom u ruci i pita što bi još trebalo. Pomislim u tom trenu, da mu sad kažem da mi treba jedini bubreg koji ima, znam da bi ga istom tom prljavom špahtlicom na živo izvadio van i dao mi ga. Bez pitanja.

Posebna je to veza. I posebna je to osoba. Moj tajo je jedan od onih ljudi koje svi vole. Djeca ga obožavaju jer mu nije teško majmunirati se s njima po podu. Djeca prepoznaju, njih ne možeš prevariti. Ostali ga vole zbog njegove dobrote, blage naravi i odličnog smisla za humor. Spremnosti da pomogne. Ja ga volim jer znam da je uvijek tu za mene. Iako ne tražim njegovu pomoć koliko bih mogla, kada je bilo potrebno, nikad nije zakazao. Nikad me nije osuđivao, nikad me nije tjerao da se osjećam gore nego što sam bila u tom trenutku. Na neke moje mladenačke hirove nije odreagirao kao tipični strogi očevi. Uvijek je imao razumijevanja, čak i kad sam ja bila nerazumna.

No, nije on uz mene samo kada tražim njegovu pomoć. On osjeti kad nisam dobro. Vidi to. No zna kakva sam, zna da jednostavno nekad ne puštam blizu. Na njega sam. I srce mu se slama zbog toga. Ali tu je. Meni je lakše već samim time što znam da je…

Kad se nešto zbiva, kad mi treba savjet, njega ću prvog nazvati. Da sam barem pametnija pa da radim to češće.

Tu našu vezu posebnom čini i to što sam stvari koje najviše volim kod sebe, naslijedila baš od njega. Umjetničku crtu. Veliku sposobnost empatije. Utvaram si i smisao za humor :)

Nimalo me ne čudi što ga kao očinsku figuru vide i oni kojima on to nije. Onima koji možda nisu imali tu sreću da rastu uz oca, ili uz dobrog oca kao što je on. Ljudi ga jednostavno vole, osjete. Zato sam još više zahvalna što ga imam.

Prije par dana je proslavio 60-i rođendan. Nisam znala što mu pokloniti. Majicu s natpisom „Najbolji tata na svijetu“ sam mu već odavno darovala. Nisam mu to rekla, ali poklonit ću mu više sebe. Više svog vremena. Pomalo i iz sebičnih razloga, jer ga trebam…

Vele da cure biraju partnera sličnog svom ocu. E pa, ako je tako, tajo je postavio ljestvicu visoko, jako visoko…

Dok imam svog taju (i mamu naravno), znam da nisam nikad sama. Šteta što ih toliko uzimamo zdravo za gotovo. Nezamisliva mi je pomisao o svijetu bez njega. Znam da je to neminovno jednog dana, ali… No, neće on nikud. Neće dok zna da ga još ovoliko trebam. Barem dok ne bude znao da sam dobro, zbrinuta i sretna. Neće, znam da neće. Hvala ti tajo na svemu. Volim te. Nikad nikog kao tebe <3