Razmišljala sam malo o prijateljstvima. O tome kako svi mi imamo neku svoju grupu prijatelja, uži krug, ljude koje, uz obitelj, smatramo svojima najbližima. E danas neću o njima.

Ovaj post bih posvetila svima onima koje često izostavimo s takve liste, onima koji nam nisu u „prvoj postavi“, ali su nam u nekom trenu ušli u život, ostavili trag, bilo da su bili dio našeg puta samo jedno vrijeme ili su još tu negdje, ali manjim intenzitetom nego prije. Otuda angels undercover, jer ih ja i smatram anđelima u neku ruku, zbog onoga što su za nas napravili, a nisu morali. Nije ih „obvezivalo“ nikakvo dugogodišnje prijateljstvo, obiteljski odnos ili nešto treće.

Moji anđeli

Imam ih nekoliko. Prvi moj anđeo je jedna djevojka s kojom me veže godinu i pol intenzivnog druženja. U tom periodu smo radile skupa, tako smo se i upoznale. Upoznala me u jednom od mojih najgorih životnih razdoblja, kad mi se sve u životu preokrenulo.

Kada smo se upoznale, nisam mislila da ćemo ostvariti tako blizak odnos. Činila mi se too much, prevrckava, prevesela, preživa za mene. S druge strane, ona je često ponavljala da ju ja spuštam na zemlju svojom realnošću i iskrenošću, baš smo si bile savršena protuteža.

Što je ona napravila za mene? Više nego itko tada. Bez obzira što sam ja, i u tom periodu, imala svoje prijatelje uz sebe, ona mi je tada dala ono što mi je najviše trebalo. Gurala me, nije mi dopustila da klonem, da padnem… Odvlačila me van, putovale smo, ljetovale skupa, zimovale… Popile smo nebrojeno puno kava i pivi u tom periodu, što same, što u društvu, upoznala me sa hrpom novih ljudi i uz svakodnevno viđanje na poslu, prije posla, poslije posla, stalno me zvala… Nekad mi se činilo da ne mogu disati od nje, ali upravo to mi je i najviše trebalo. Doslovno me digla iz mrtvih.

Zato sam sigurna da je ona s razlogom ušla u moj život baš tada, ja sam je jednostavno trebala i zato mi je poslana. Zbog toga je ona moj prvi anđeo i nije uopće bitno koliko se dugo ne čujemo ili ne vidimo, ona je svoje mjesto u mom srcu dobila i to se nikad neće promijeniti.

Drugi moj anđeo je jedna muška osoba, čije ime nikako ne smijem spomenuti, jer znam da, ako išta mrzi, to su javni (i manje javni) sentimentalni izljevi i jako bi mu to diglo živac :) Ili bi se makar pravio da je :)

On je puno sličniji meni od mog prvog anđela, mirniji, tiši, nije netko kog ćeš u društvu primijetiti na prvu. Zapravo jako volim takve ljude, ljude koji ti ne daju sve odmah, nego moraš zaslužiti to da ti se otvore i daju više nego ostalima. Razlog zašto mi je ovaj anđeo tako drag, u hrpi drugih razloga, je njegov odličan smisao za humor s kojim me gotovo svakodnevno dovodio do suza. Malo ljudi me može nasmijati kao on :)

Ali nije on zato moj anđeo. Iako smo, kroz sve ove godine koliko se znamo, prošli svašta skupa, on je status anđela stekao radi nekoliko sitnica… Nisam od velikih gesti, upravo time ljudi dobiju mjesto u mom srcu – sitnim stvarima kojima mi pokažu više nego velikim, praznim riječima i djelima.

Evo prve sitnice: svakodnevno sam ga ujutro na poslu maltretirala sms-om u kojem ga žicam da mi donese kiflicu iz restorana gdje je on pio kavu, jer sam bila lijena sama otići po nju. Uvijek bi mi donio, uz negodovanje i „jamranje“ :) No, onda se desilo to, da me nije bilo na poslu par mjeseci i prvi dan kad sam se vratila, pozdravila sam se sa svima, a on me dočekao, pogađate s čime – s kiflicom :) Bez moje prethodne narudžbe :) Samo sam ga zagrlila.

Druga situacija je bila nešto ozbiljnija. Ponedjeljak ujutro, sjedim za kompom na poslu. Užasno uzrujana i tužna zbog jedne situacije koja mi se događala tada u životu. Iako nisam tome inače sklona, u jednom trenu su suze same krenule, a mi u open space-u, nemaš se kuda maknuti, ja se ne mogu smiriti… On je skužio i bez ikakvog pogovora, usred naaajveće gužve, otišao sam mnom na kavu da se smirim.

Možda se ovo nekome zaista čine kao banalne sitnice, nešto što ne bi trebalo biti vrijedno spomena, ali meni nikako nisu. Rekla sam da nisam od velikih gesti. Donesi mi nešto za jest, odvedi me na pivu kad vidiš da mi treba i ne treba mi više :) Šalim se, naravno da ne čini samo to anđela anđelom.

Prošlo je još takvih anđela kroz moj život. Ljudi koji su za mene u nekom periodu napravili puno, a da možda nisu ni svjesni.

Jedan anđeo mi je otvorio oči samo jednom jedinom rečenicom. Čovjek bi pomislio, koliko jedna rečenica može biti bitna i snažna da te promijeni, ali ja sam zaista, nakon te rečenice, uvidjela neke stvari i počela se mijenjati. Postala bolja.

Nekad ti se čini da te ti anđeli mogu čitati bolje nego ostali ljudi. Kad malo razmislim, stvarno je tako. Svi oni su me mogli razumjeti bolje nego drugi, manje sam se pred njima mogla „sakriti“, pretvarati da sam nešto drugo. Oni te jednostavno „kuže“.

Čini me zadovoljnom to što vidim da potencijalni anđeli i dalje ulaze u moj život. Ja ih još možda ne prepoznajem kao takve, ali tu su. Možda još ni sama ne znam zašto ih trebam. Niti da ih uopće trebam.

Baš me zanima jesam li ja ikada ikome bila anđeo. Zraka sunca u pravom trenutku. Poslana onda kad mu je trebalo. Voljela bih da jesam. I da me pamte, kao što ja pamtim svoje anđele. Baš me zanima…